RODITELJI, DRŽITE OČI OTVORENE: Ako vam dete uporno radi ove stvari, onda ste vi verovatno...

"Od malih nogu dete mora da zna da ste vi njegov izvor zaštite i poverenja i adresa na koju treba da se obrati kad mu je teško. Naravno, uz stalno slušanje i razumevanje dečjih problema i potreba, bez osuđivanja i pridikovanja. Naoružajte se strpljenjem i povežite sa dečjim iskustvom (bajke, filmovi, priče), tako ćete pružiti detetu priliku za razumevanje čak i kada je kažnjeno", kaže u razgovoru za "Blic" Darka Krsmanović, psihoterapeutkinja.

Sjajno je ako deca reaguju na podsticaj, pohvalu ili nagradu koju im donosi obavljeni zadatak. Međutim, ukoliko to nije tako, neophodno je postavljanje granica čiji prelazak znači i posledice za dete.

Kažnjavanje je u istorijskom kontekstu bilo vekovima prisutno u procesu vaspitanja.

"Kao što smo odbacili klečanje na kukuruzu, posramljivanje pred celim odeljenjem ili naredbu da samo donese prut od koga će kriti masnice pred celim selom, bitno je da i dalje preispitujemo efekte metoda i tehnika koje danas koristimo u vaspitavanju dece", kaže na početku razgovora Krsmanovićeva.

"Disciplina nije isto što i slepa poslušnost"

U procesu vaspitavanja dece, roditelji su stalno u poziciji da detetu postavljaju različite zahteve.

"Oni su neophodni da bismo omogućili detetu da uči, stiče veštine i usvaja norme. Ukoliko dete u tome bude uspešno, roditelji ga nagrađuju, a ukoliko nije, kritikuju pa i kažnjavaju. Na taj način u život deteta uvodi se red, deca postaju disciplinovana, odgovorna i svesna da će, da bi stigli do nekog cilja, morati da ulože određeni napor i trud.“

Darka Krsmanović kaže da je svrha kažnjavanja disciplinovanje deteta.

„Nažalost, kod nas još uvek postoji pogrešno uverenje da je disciplina isto što i slepa poslušnost. Disciplinovanje ne znači da dete treba poniziti ili zastrašiti. Posledica takvog pristupa je nesamostalnost, plašljivost, nisko samopouzdanje i može dovesti do obrazaca ponašanja koji su nepoželjni. Dete može da počne da nas laže ili da prećutkuje, izgubiće poverenje u nas, a neretko će odgovore potražiti u nekompetentnim pa i opasnim izvorima.“

Ističe kao drugo, takođe pogrešno uverenje, a koje je suprotno od prethodnog, da disciplinovanje loše utiče na dečiji razvoj i da na njega ostavlja negativne posledice.

„Budući da su deca po prirodi hedonistična, prepustićemo im u ovom slučaju izbor za koji nisu ni spremni ni dovoljno zreli, što znači da će se dete rukovoditi kriterijumom prijatnosti i da će korisnu aktivnost zameniti onom koju smatra zabavnom, a koja je u suštini i beskorisna i često kontraproduktivna."

Da li je kazna adekvatna

Disciplina pomaže da ne odustanemo, da pokušamo da rešimo problem na drugačiji i možda kreativniji način.

"Pogrešno je izjednačavati disciplinovanje i kaznu. Disciplinovanje je u ovom kontekstu širi pojam. I kada učite dete da ne može jesti kolače umesto ručka i kad ga učite da prvo namesti svoj krevet pa da onda može ići sa drugarima u park, vi disciplinujete dete. Kada s njim razgovarate i objašnjavate mu zašto je bitno da nešto (ne) uradi, vi gradite njegovu samodisciplinu", objašnjava sagovornica.

Ono što je izuzetno važno jeste razmisliti o tome da li je kazna koju roditelj želi da primeni adekvatna ili neadekvatna.

"Nema svrhe služiti se kaznama koje nisu primerene, pravične, ni obrazložene pa ih dete ne razume i kaznama koje ne poštuju ličnost deteta ili ga pak prestrogo kažnjavaju. Njihov rezultat uvek je suprotan od onoga što želimo da postignemo.

Naime, i u našoj i u svetskoj javnosti se pojavljuju informacije i priče o izlaganju dece ekstremnim neprijatnostima, nasilju i poniženju. Decu vezuju, zatvaraju, bacaju, tuširaju hladnom vodom, teraju da javno 'priznaju' da su lopovi, da su nesposobni ili glupi. Ovo jesu ekstremni primeri, ali ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da postoje."

Ignorisanje - emocionalno kažnjavanje

Napominje da štetu izazivaju i postupci koji često prolaze „ispod radara“.

"Pomenuću samo ignorisanje koje šalje jasnu poruku detetu (ili 'Ti za mene ne postojiš' ili 'Bolje bi bilo da te nema'), kao i suptilno emocionalno kažnjavanje koje dete ne ume da opiše, ali ga i te kako oseća."

Na pitanje kada kazne imaju kontraefekat, Darka Krsmanović kaže da je to u sledećim slučajevima:

Nisu obrazložene – ako detetu nismo objasnili koje su posledice nekog njegovog čina, zašto je nešto opasno za njega ili za druge.

Nisu primerene – ako svaku grešku deteta kažnjavamo na isti način (nema crtanog, oduzimam ti mobilni…), pravimo duplu grešku. Prvo, dete ne razume kakve veze ima oduzimanje mobilnog sa tim što je zaboravilo da baci smeće, a drugo, kazne će se množiti i izgubiće se njena efektivnost.

Nisu pravične – bilo da predugo traju, prestroge su ili ne odgovaraju uzrastu deteta, ovakve kazne mogu kod dece da izazovu inat u održavanju onog ponašanja koje ste želeli da sankcionišete (Na primer, želite da dete jede zdravo i kaznite ga tako što će morati da sedi za stolom dok ne pojede karfiol, rezultat će biti da će ono imati trajnu averziju prema toj namirnici).

Ne poštuju ličnost deteta – to su sve kazne koje dete izlažu podsmehu, degradiraju... To najbolje ilustruje primer malog tenisera koji je bio kažnjen od roditelja jer je izgubio meč od slabijeg protivnika tako što su mu zabranili da bude na grupnoj fotografiji sa turnira.

Nasilne su – uključujući emocionalno i fizičko nasilje nad decom.“

Nerealna očekivanja roditelja

Nerealna očekivanja roditelja uglavnom su povezana sa sistemom vrednosti, ali ne samo porodice, nego i društvenim sistemom.

"Uspeh u školi, sportu i ostalim dečjim aktivnostima može biti do te mere važan da roditelji zanemare prave razloge (znanje, zdrav razvoj, ljubav prema aktivnosti…) i fokus stavljaju samo na rezultat.

Takođe, deci se nameće tzv. imperativ sreće koji od njih traži radost i veselje, a zanemaruje pravo deteta na loš dan, umor, tugu. Roditelji su skloni da ignorišu ova osećanja i da od deteta traže konstantni lažni optimizam.

Jedan hijeroglifski zapis kaže: 'Ovaj svet se bliži kraju. Deca više ne slušaju svoje roditelje.'

A ovaj svet je i dalje tu. Možda zato što deca češće nego što mi mislimo uče po modelu. A mi nismo nepogrešivi, uvek srećni, niti smo najuspešniji u svemu.

Možda nas zato deca ne slušaju slepo i možda zato poneku pravičnu kaznu svesno i savesno podnesu!", kaže za kraj razgovora Darka Krsmanović.

Bonus video:

(Espreso/Blic/Prenele Espreso vesti)